Kovač - izrada kovanog gvožđa
Kovač je zanatlija specijalizovan za obradu gvozdenih metalnih predmeta kao što su kapije od kovanog gvožđa, razne rešetke, nameštaj, skulpture, oružje, ukrasni i sakralni predmeti, kuhinjski pribor i alat. Uopšteno govoreći, kovači se ne bave obradom metala koji nisu gvožđe, kao što su kalaj, bronza, bakar i slično. Njihovom obradom se bave samo usko specijalizovane zanatlije. U početku, kovači gotovo da nisu pravili dekorativne predmete (zbog relativno brzog rđanja gvožđa). Pronalaskom nerđajućeg čelika to se veoma izmenilo.
Kako se oblikuje kovano gvožđe?
Kovači rade tako što zagrevaju komad metala (kovano gvožđe ili čelik) dok on ne postane dovoljno mekan da bi se oblikovao po želji na nakovanju pomoću čekića ili drugog alata. Zagrevanje se vrši pomoću propana, prirodnog gasa, uglja, ćumura, ili koksa. Savremeni kovači upotrebljavaju za zagrevanje metala i oksiacetalenske baklje,kao i specijalne električne peći. Osim toga što se koristi za omekšavanje metala, zagrevanje se može koristiti i u druge metalurške svrhe.
Osobenost kovačkog zanata je i to da kada se radi sa čelikom on može zagrevati, a zatim uronjavati u vodu. Svrha ovoga je da se dobije specifična struktura metala. Uronjavanjem u vodu krt čelik ojačava ali i postaje pogodniji za obradu. Ovo zahteva zagrevanje metala do određene temperature. Kod mnogih tipova čelika pri ovom procesu na površini metala se može videti oksidaciona boja. Različite upotrebe zahtevaju različite kombinacije čvrstine i otpornosti, a samim tim i različite načine obrade metala. Vešti kovači su u stanju da isti komad metala obrade na nekoliko mesta na različite načine. Na primer, prednji deo čekića je uvek tvrđi od zadnjeg dela što čini alatku izdržljivom i čvrstom. U Japanu kovači prave mačeve katane sa izuzetno čvrstim prednjim sečivom, dok drugi deo sečiva ostaje mekši.
Kovači rade sa ‘obojenim’ metalima, pogotovo sa gvožđem (vidi: kovano gvožđe), dok ostali metalci rade sa ‘neobojenim’ metalima, kao što su kalaj i olovo). Termin ‘obojeni’ metali potiče od sloja oksida koji se formira na površini metala tokom zagrevanja, tzv. vatrene skale. Obojeni metali imaju tamniju vatrenu skalu, dok neobojeni metali imaju svetliju, a neki je uopšte i nemaju. Umetnost obrade dragocenih metala (uglavnom zlata i srebra) se naziva zlatarstvo. Poslednjih godina kovanje nerđajućeg čelika je u sve većem porastu, naročito zbog potreba u graditeljstvu.
Dolaskom masovne proizvodnje došlo je do smanjenja tržišta za kovače, izuzev u Africi, Indiji, Jugoistočnoj Aziji i Južnoj Americi gde su mnoge zanatlije nastavile da se bave tradicionalnim poslovima. Velika potražnja za umetničkim predmetima od kovanog gvožđa dovela je do pojave nove vrste zanatlija, tzv. kovača umetnika. Pionir ove vrste umetnosti je Filip Simons (Philip Simmons) iz Čarlstona u Južnoj Karolini.
Najpoznatiji kovač u antičkoj mitologiji je bio grčki bog Hefest, odnosno njegov rimski ekvivalent Vulkan. Kao kovač bogova pravio je sva njihova oružja, posebno munje za Zeusa (tj. rimskog Jupitera), koje je on bacao na Zemlju.